Превише ремек-дела и бестселера, премало добрих књига – разговор са Рефиком Личином

Корица за пољско издање збирке "Стакленици"

Корица за пољско издање збирке “Стакленици”

    

Медијско покровитељство публикације збирке “Стакленици” на пољском језику обезбеђује портал “Пољска за Србију-Србија за Пољску”:

http://www.poljskaisrbija.com/

Читалац поезије Рефика Личине може само да наслућује колики се емоционални терет крије унутар твоје прозе. Иако досеже далеко до дубоких резерва људске осећајности, ипак њена је главна одлика изузетно жесток цинизам. Главни је јунак твојихКумрија“ плакао после смрти своје поједене драге само због тога што није стигао да је сам поједе. Истина је да у ери постмодернизма није баш писац тај који одређује o рецепцији својих дела но ипак веома је занимљиво питање слика човека виђена очима аутора. Како ти видиш људе и да ли твоји лични поглед има неки утицај на имиџ човека у твојој књижевности?

 

 

Прво бих се осврнуо, ако дозвољаваш, на тог несрећног канибала” из Кумрија”. Он, уистину, на једноме месту плаче за својом драгом, али не због тога што је имао намjеру да је поједе. Драгу му је појео националистички мрак који им се изненада пришуњао и биљу им иштетио. Што се тиче људи, видим их све нејасније. Ја предуго баштиним позицију аутсајдера и имам све мање воље да те видике учиним јасним и прецизним. Осjећам и извjесну дозу самилости или стида због и због оно мало ствари које ми се укажу видљивим. Стога вјерујем да се моја проза, и још више поезија, ријетко могу поуздати у моје личне погледе и да, утицаја што се тиче, та ствар тече супротно. Након писања каква добра прозна ретка или стиха, ја бивам мудрији.

 

Иако често пишеш о природи, животињама, ипак се људи у твојој прози појављују у великој количини, не само као индивидуелни јунаци са продубљеним психолошким студиум но и као у насловној причи са збирке Стакленици, где су људи третирани као масовна роба те колективно одржавани па њихова су тела била препарирана и прерађивана за ђубриво. Доста су језиве слике које сервираш својим читаоцима. Одакле тај сутон? Да ли сматраш епатовање сабласношћу за ауторово право или мислиш да писац треба да пружа читаоцу само ово шта је најбоље? И шта је према теби ово најбоље?

 

Мој животни пут није баш најсветлији. Рецимо: од треће године па све до ове, педесет и шесте, живео сам, уз стално сељење, на рубним мјестима, увијек близу неке помјерљиве и оштре границе. Увијек ме пратила реченица: Р. Л. који од недавно живи овде . И како је дошао, може и отићи. Нико, је л да, због тога неће жалити. Таква честа помјерања изоштре ти чула за оне ситне, прем тегобне ствари и појаве и таквих се слика моја душа напунила. С друге стране, тој мојој мрачној” слици свијета допринела је и лектира. Ја сам на примјер, Кафку и Гогоља, почео читати у другој години средње школе и никад са тим нисам тим престајао. Тако сам ту слику сервирану уCтакленицима“, заправо позајмио из неког текста који сам читао. Ако се добро сјећам, био је то чланак о извјесном затвору у београдској Политици”, објављен, мислим, прије тридесетак година. Ја сам то упамтио, мало слику разрадио и тако је настала та прича. Инсистирање на сабласним стварима или наличним мрачним” финтама неће засјенити упућена читаоца. Свака градња, па и она најчуднија пада лако ако нема добро урађене темеље. Шта је најбоље, ја то не знам. Мислим, можда онако, како неки сиромашни лађар гради лађу: направити, са што мање грађе, лађу која ће што даље допловити. Тако некако.

 

 

W siedzibie Stowarzyszenia Literatów Serbskich w BelgradzieТи си мајстор композиције и манипулације. Проверила сам то читајући одломке са твоје емигрантске прозеБудимска Калдрма“ (са књигеДани у Валхали“). У зарубљеној верзији, текст објављен на сајтуАјфелов мост“ који уређује Миљенко Јерговић, је лишен неколико пасуса, које уредник сматрао небитним, тако да ми је целина изгледала као бљутаве списи потпуно лишени неког израза. Тек права целина (укључујући пасус о мртвој мачки) добила је прави израз и узроковала код мене као читаоца грижњу савести. Да ли си мислио баш на то кад си једном рекао да писац треба да је пре свега моралан?

 

За та скраћења на Ајфеловом мостуније крив уредник, него аутор. Јерговић је тај часопис направио из чистог ужитка да би, како вели, на њему објaвљивао и читао текстове аутора чију руку воли а ми, ти његови аутори, из комоције и лијењости често му тамо свашта потурамо. Што се тиче морала, мислим да писац мора имати, како се то вели у крајевима гдје сам рођен, барем “два прста образа“. Писце, лишене извесног личног поштења и етике, не волим да читам. Брзо се живи, има и превише моралних и добрих писаца, које нећемо стићи ишчитати, и што бих онда трошио време читајући генијалне” гадове. Не волим гадове.

 

 

За разлику од већини савремених писаца ти не бринеш на следеће публикације, преводе на стране језике, не радиш ништа да постанеш мејнстрим писац, не подлазеш на притисак медија ни покушај да зарадиш лак новац на свом таленту. Какав је твој однос на изјаву да писаћ ствара пре свега за своје читаоце и због тога треба да направи све да његово дело стигне до заинтересованих?

 

Ја пишем из љубави. Желим то што гради колорите моје душе што прецизније ухвати и пренијети некој души којој су ти пигменти, боје и сјенчења потребна, лијепа или барем слична. Вјерујем да таквих душа има пуно, али не може се до сваке допријети, не мора свака лепршати у овом језику, у овом вијеку, итд.За остало нисам заинтересован. Скоро сам све своје интересе давно потрошио. Само бих додао, да, на примјер, Константин Кавафи, има данас, можда десетину читаоца на оба ова језика на којим могу читати, али ће тих десет читалаца имати у сваком времену. Има писаца који у суботу у подне имају 100.000 читаоца, ау недељу у подне немају ни једнога. Нити ће их више икада имати.

 

 

Управо то – има књига које умиру заједно са својим читаоцима и оне које читаоциW siedzibie Stowarzyszenia Literatów Serbskich w Belgradzie открију тек на дуго после ауторове смрти. Начин на који претстављаш свој књижевни рад сведочи да ти не стоји до привременог признања ни аплауза маса но да си пре свега дубоко свестан да популарност књиге није фактор који сведочи о њеној вредности. Чиме би се требала према теби да одликује права књижевност која би требала да наџиви своја времена? Да ли би требала да буде велико сведочанство својих доба, да додира конкретна, савремена питања, да претставља универзалне вредности или да за сваку цену тежи стилске оригиналности?

 

Не мислим да сам у праву, али се мени чини да поједини писци, поред вишка талента имају и вишак људскости. Ти трају најдуже. Узми као примjер Кафку, Толстоја или, управо га Швеђани објављују, руског модерног прозаиста Андреја Платонова. Када читам његове романе ја паднем у верем, мислим да је свиjет болно али лиjепо мjесто и да људи, сами или у гомили, ипак носе неко свјетло које се не да ничим угасити. И да, за све ово видно, ипак има наде. Нисам баш одушевљен нити бих их се кладио на дуг вијек оних писаца који уче, свједоче, наводе, нападају, дискутују, забављају, итд.

 

Поред свог књижевног рада ти се бавиш и препевањем поезије са шведског језика; сарађивао си са добитником Нобелове награде  Tomasom Транстромерем те са изузетним песником Ларсем Густафсонем. Међутим увијек када је реч о једном песнику који преводи, питање је однос сопственог стваралаштва и транслаторског рада. Да ли си осетио понекад сенку савести или жаљбе, што нека изузетна дела нису изашла испод твога пера? Да ли си икад помислио да је то ипак неправда што као преводилац трошиш своје речи у нечије име?

 

 

Преводим само поезију и то из личних, занатских разлога. Пенти Сарикоски, можда највећи нордијски пјесник, вели да лоши пјесници пишу пјесме а велики их траже. Ја се с овим слажем. Али, претешко је наћи добру песму. То знају мајстори. Па како ријетко могу наћи таквомјесто, позајмим је од пјесника из шведског језика и онда се трудим да је препјевамна матерњи. Да бих видео како је, на примјер Транстромер, нашао, којим је ишао путевима, чиме се сузио. То помаже овоме занату. Ја сам на тај начин превео готово све пјесме Томаса Транстромера, и када су, након Нобелове награде, неки наши издавачи показали интерес за њега, имао сам, као се то вели, већ спремљен рукопис. Е, морам додати, ја јесам али не и ти наши издавачи. Они, осим своје властите самохвале, јавашлука и дрскости, нису имали ништа друго. И ти преводи сада трухну у многим балканским издавачким кућама. И, велим, не мари. Јесам, код понеких пјесама извјесних пјесника, морао припомоћи, као што сам, преводећи Томаса Транстромера, Ларса Густафссона и Бенгта Емила Џонсона, и добио велике помоћи. И овде бих додао, како не би читаоци, буде ли их, помислили да је моја савјест лишена таштине, како су ми годиле похвале ових пјесника које сам преводио, мојим сопственим пјесмама преведених на њихов језик. И те ме похвале, ако није патетично рећи, штите и свијетле ми у овој нордијској мрклини.

 

 

Пишеш на језику на којим су написана таква дела као што На Дрини ћуприја од нобеловца Иво Андрића, на овом су истом језику писали и Меша Селимовић, Ћамил Сијарић, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић, Слободан Селенић… а и даље пише Давид Албахари и Светислав Басара… ти си чак био у прилици да лично разговараш са Данилем Кишем и песникињом Весном Парун. То су давна и сјајна лица књижевности, шта па би могао да препоручиш од давне и савремене књижевности која настаје на твом језику? Мислим претежно на посебне препоруке за пољског читаоца но верујем да је увек главни фактор твог избора апсолутна и трајна вредност дела.

 

Давно сам изашао из наше литературе и језика, пратим спорадично и веома хаотично неколико имена на тим просторима. Увијек је било добрих писаца, има их и сада. Ја пољском читаоцу могу предложити само оне писце који мени леже при срцу, као Ћамил Сијарић, Данило Киш, Александар Тишма од те, да тако кажемо, старије генерације. Из савремене књижевности, шта знам, препоручио бих, да скратимо причу, писца којег ја највише волим. Семездин Мехмединовић, сјајан пјесник и сјајан прозаист који пише мало, али маестрално.

Хвала на разговору

od lewej: Refik Ličina, Slavoljub Marković, A. Ż.-A.

Пефик Личина рођен je 1956. године (Радманци, Црна Гора). До 1992. живио jeирадио као библиотекар у Новом Пазару, aoд 1994. живи у Лунду, Шведска. Пише поезију и прозу. Објавио, између осталог књиге поезије: Познавање природе, 1970, Пчеле, 1983, Ex Solio, 2001, Пригодне присиле (избор из поезије) 2009, Књиговезачка улица, 2009. Oбјавио jeiдве књиге кратке прозе– Стакленици, 2004, и Дани у Валхали, 2008, као и књигу за децу Приче из даљине, 2003.

На шведском му је 2009. године објављен избор из поезиеј под насловом PredikanförEurudike (Придика за Еуридику) a управо му излази из штампе избор новела När nyponorosor mognar (Кад жипурци дозријевају).

About agnieszkazuchowskaarendt

tłumaczka literatury serbskiej, chorwackiej, bośniackiej (ponad 20 opublikowanych tytułów) autorka opowiadań ("Znikomat", 2009) sporadycznie wierszy ("Biała masa tabletek", 2005), pisarz do wynajęcia (ponad 15 powieści napisanych anonimowo lub pod pseudonimem)
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s